Warning: Trying to access array offset on value of type bool in /customers/1/0/4/serbian.no/httpd.www/wp-content/plugins/elementor-pro/modules/dynamic-tags/tags/post-featured-image.php on line 36 Warning: Trying to access array offset on value of type bool in /customers/1/0/4/serbian.no/httpd.www/wp-content/plugins/elementor-pro/modules/dynamic-tags/tags/post-featured-image.php on line 36 Warning: Trying to access array offset on value of type bool in /customers/1/0/4/serbian.no/httpd.www/wp-content/plugins/elementor-pro/modules/dynamic-tags/tags/post-featured-image.php on line 36 Warning: Trying to access array offset on value of type bool in /customers/1/0/4/serbian.no/httpd.www/wp-content/plugins/elementor-pro/modules/dynamic-tags/tags/post-featured-image.php on line 36

„Najveći dan“ u životu Milana Rakića

Warning: Trying to access array offset on value of type bool in /customers/1/0/4/serbian.no/httpd.www/wp-content/plugins/elementor-pro/modules/dynamic-tags/tags/post-featured-image.php on line 36

Milan Rakić je bio pravi predstavnik srpske žrtvene elite. Sin uglednog itelektualca, pariski đak, umeo je da voli svoj narod do samozaborava. Umesto da provodi dane u hladovini činovničke službe, on je, sa suprugom Milicom, po nalogu otadžbine otišao da bude konzul Kraljevine Srbije u Prištini, u doba najvećih stradanja srpskog naroda pod Turcima i Arnautima.

Milan RakićRakić je u te dane pisao sa svoje konzulske dužnosti nadležnima u Kraljevini Srbiji: izveštavao je da je turska vlast Arnautima dala odrešene ruke da ubijaju Srbe, da su „obesni Arnauti u Pećkoj nahiji“, pošto su naš narod opljačkali i proterali, „okrenuli svoje razbojničke pohode na manastir Srpske patrijaršije u Peći“, da čovek „sa zebnjom mora misliti na budućnost našega naroda ako ovakvo stanje potraje još koje vreme“, da su se Arnauti u Prizrenu okupili da odrede dan kada će se izvršiti pokolj Srba… Slao je 1909, 1910, 1911. spiskove uhapšenih i mučenih Srba, Srba ubijenih, Srpkinja  silovanih, nesrećnica na silu poturčenih… Ali to mu nikad nije bio povod za plašnju i povlačenje.

Rakić se, još dok je bio konzul Kraljevine Srbije na okupiranom tlu, herojski držao. Ušao je u Peć među porobljene Srbe bez pratnje, iako su mu Šiptari pretili da će ga ubiti. Čim je izbio Prvi balkanski rat, on je, nikom se ne javiviši, napustio Ministarstvo inostranih dela, gde je bio činovnik, i otišao u četnike vojvode Vuka. Među prvima je ušao u oslobođenu Prištinu, iskopao u dvorištu konzulata zakopano zvono i zazvonio.

Mladen St. Đuričić je zapisao Rakićevo svedočenje o onome što je pesnik nazvao „najvećim danom“ u svom životu:

srpska vojska„Ostavio sam konzulat, u kome više nisam imao šta da radim, pa sam uzeo pušku… Dakle, izbismo na samo mesto Kosovske bitke. S desne strane gudio je Lab, pun nove snage od jesenje kiše, i žurio da odnese veliku vest. S leve, na brežuljku, slegalo se zamišljeno Muratovo turbe…

Postrojiše nas. U pratnji štaba pojavi se komandant.

Junaci moji, znate li gde se nalazite? Znate li kako se ovo mesto zove?

U zbijenom stroju lupkarala je puška o pušku, zatezale se ramenjače.

Ovde, gde mi sada stojimo, na Vidovdan 1389. godine, istog dana i istog sata, poginula su oba cara!… To je Gazi-mestan, na kome je Obilić…

Oko mene popadali vojnici. Pogledam: ljube zemlju! Valjda sam se i ja bio sagnuo, kad nisam primetio – otkud izađe mlad oficir s isukanom sabljom. Stade pred komandanta, pozdravi, raportira nešto, pa se okrete stroju. Diže sablju i poče gromko:

Na Gazi-Mestanu, od Milana Rakića!

Prvo me izdade sluh, pa onda i vid. Ispred mene se podiže breg sa turbetom, zavi u crveno i ostade viseći kao plamena zastava… Iskaza me celog – planina!

Od uzvika se lomilo nebo. Nova i mlada Srbija slavi Vaskrs, a ja? S mukom sam se držao na nogama. Više osetih, no što videh kad se neko odvoji iz moje jedinice i, u trku, stiže pred komandanta:

Gospodine pukovniče, taj koji je ispevao ovu pesmu ovde je s nama… Evo ga pozadi, s bombama… u odredu vojvode Vuka!

I odmah odjeknu komandantov glas:

Dobrovoljac Rakić, napred!

Čuo sam sve, ali nisam mogao ni da koraknem. Čak ni da otvorim usta. Rukavom od šinjela zaklonio sam lice i pustio suze… prvi i poslednji put tada.“

 

Izvod iz knjige Vladimira Dimitrijevića – „Prećutana kulturna istorija Srba“

Slični članci