Warning: Trying to access array offset on value of type bool in /customers/1/0/4/serbian.no/httpd.www/wp-content/plugins/elementor-pro/modules/dynamic-tags/tags/post-featured-image.php on line 36 Warning: Trying to access array offset on value of type bool in /customers/1/0/4/serbian.no/httpd.www/wp-content/plugins/elementor-pro/modules/dynamic-tags/tags/post-featured-image.php on line 36 Warning: Trying to access array offset on value of type bool in /customers/1/0/4/serbian.no/httpd.www/wp-content/plugins/elementor-pro/modules/dynamic-tags/tags/post-featured-image.php on line 36 Warning: Trying to access array offset on value of type bool in /customers/1/0/4/serbian.no/httpd.www/wp-content/plugins/elementor-pro/modules/dynamic-tags/tags/post-featured-image.php on line 36

Obeležen Dan Republike Srpske

Warning: Trying to access array offset on value of type bool in /customers/1/0/4/serbian.no/httpd.www/wp-content/plugins/elementor-pro/modules/dynamic-tags/tags/post-featured-image.php on line 36

Prenosimo pozdravni govor dr Zorice Mitić sa obeležavanja Dana Republike Srpske u Oslu.

Dragi prijatelji,

Sakupili smo se danas ovde pod krovom Pravoslavne crkve u Oslu i pod kapom nebeskom koja nas uvek povezuje sa našim rodnim, brdovitim i uvek uzburkanim Balkanom. Sakupili smo se da obeležimo 25 godina od ponovnog rađanja jedne srpske zemlje, 25 godina od poslednjeg vaskrsnuća Republike Srpske. Ta zemlja je kroz istoriju dugu preko 1000 godina nestajala i kao Feniks se ponovo rađala iz pepela, krvi i večitog bola. Ja neću govoriti o poslednjem ratu ’92-’95 godine, jer onda preskačem stotine prethodnih ratova i poslednje žrtve činim većim od onih drugih. A sve žrtve su iste. Sve su veliki gubitak za čovečanstvo i sve su u temeljima današnje slike sveta.

Istorija, biografija Republike Srpske, danas međunarodno priznatog dela Bosne i Hercegovine, većinski naseljenim srpskim stanovništvom je nerazdvojivo povezana za istorijom cele Bosne i Hercegovine, ali i istorijom čitavog Balkana i Evrope. Istorijski spisi prvi put pominju Bosnu kao srpsku zemlju u spisima vizantijskog cara Konstantina VII Porfirogenita u 10. veku. Car je u svom važnom spisu „De administrando imperio“, naveo granice tadašnje srpske države. Srbija je tada obuhvatala današnju Bosnu do Plive, Cetine i Lijevna na zapadu; Travunija i Konavlje priznavali su srpsku vlast, a Zahumlje i Neretljanska oblast označavani su kao područje srpskog stanovništva i države. Na istoku je srpska granica dopirala do Rasa, a prema severu išla je do Rudnika i možda do Save. Stvaranje ove srpske države je reakcija na bugarsku osvajačku politiku u to vreme. Potreba da znaš ko si i da se za to boriš je uvek izazvana napadom na tebe takvoga kakav si i oduzimanjem prava da budeš baš takav, da govoriš jezik koji govoriš i da imaš svoje običaje i veru. Uticaji moćnih sila, vojne intervencije i pomeranje velikih grupa stanovništva su uvek kroz istoriju izazivali promene u ljudima. Neki su zbog ubeđenja, interesa ili straha za svoj život menjali stranu u sukobu. Drugi su menjali veru, dok su treći ostajali da budu ono što su oni smatrali da je pravo. Ko je tu u takvom kovitlacu imao pravo i čije je pravo da utiče na druge i da ih prevuče na svoju stranu bilo veće? To je zagonetka koju niko nije odgonetnuo i borba da se svoje nametne drugima, da se oboji svojom bojom je karakateristika svih bura i oluja na Balkanu, a posebno u Bosni i Hercegovini. Svi narodi i pojedinci imaju pravo da biraju carstvo i silu kome će se prikloniti i veru kroz koju će se jednom Bogu moliti. Svako ima pravo da bira formu međusobnih odnosa sa onima sa kojima će živeti, ali niko nema pravo da drugima nameće svoje izbore. Sila Boga ne moli i velike sile su oduvek svim sredstvima pokušavale da nametnu malima svoja ubeđenja i pre svega svoje interese. Granice malih zemalja su se kroz vekove menjale u taktu sa promenom interesa moćnika koji su se kao oluje lomili preko Balkana i svih naroda na njemu. Na nekim mestima su pojedini narodi bili više skoncentrisani, bolje organizovani i mogli su da odbrane svoje interese. No, za narode uglavljene između istoka i zapada je uvek postojala dilema, uvek ogromna dilema, kome se prikloniti carstvu, mnogo puta kroz istoriju nikome nisu bili ni potrebni. Nažalost, u Bosni Hercegovini je uvek bilo onih koji težili da nameću svoju veru i svoju kulturu drugima. Pravo svih je da biraju i slobodno se opredeljuju. Republika Srpska se opredelila i krvlju svojih i neprijateljskih sinova izborila za to pravo koje joj je osporavano.

Njegoš zbori kroz usta Vladike Danila u „Goskom Vijencu“:

„A ja što ću, ali sa kime ću?
malo rukah, malena i snaga,
jedna slamka među vihorove,
……………………“

I tu slamku su vihori svetskih moćnika u Bosni i Hercegovini bacali tamo i ovamo, kako to njima odgovara. Ali je ta slamka postajala Nojeva barka i uvek uspevala da preživi. I sa svakim preživljenim ratom su se izoštravale osobine preživelih i razlike među preživelima na različitim stranama. Veliki literarni sinovi Bosne i Hercegovine su to ovako opisivali.

Ivo Andrić

Nobelovac Ivo Andrić

„Četiri vere žive na ovom uskom brdovitom i oskudnom komadiću zemlje. Svaka od njih je isključiva i strogo odvojena od ostalih. Svi žive pod jednim nebom i od iste zemlje, ali svaka od te četiri grupe ima središte svoga duhovnog života daleko, u tuđem svetu, u Rimu, u Moskvi, u Carigradu, Meki, Jerusalimu ili sam Bog zna gde, samo ne onde gde se rađa i umire. I svaka od njih smatra da su njeno dobro i njena korist uslovljeni štetom i nazatkom svake od tri ostale vere, a da njihov napredak može biti samo na njenu štetu. I svaka od njih je od netrpeljivosti načinila najveću vrlinu i svaka očekuje spasenje odnekud spolja, i svaka iz protivnog pravca.“
„Niko ne zna šta znači roditi se i živeti na ivici između dva sveta, poznavati i razumevati jedan i drugi, a ne učiniti ništa da se oni objasne među sobom i zbliže, voleti i mrzeti i jedan i drugi, kolebati se i povoditi celog veka, biti kod dva zavičaja bez ijednoga, biti svuda kod kuće i ostati zauvek stranac; ukratko: živeti razapet, ali kao žrtva i mučitelj u isto vreme.“

Meša Selimović

Meša Selimović

„Možda zbog neravnog hoda kroz istoriju, zbog stalnih nesreća, zbog istorijske kobi, nikad Bosna nije imala sreću da je moćni susjedi ostave na miru. Od dalekih bogumila, koji prestavljaju pravo, neortodoksno lice Bosne, ove ljude su proklinjali, palili, uništavali pape, carevi, kraljevi, a preživjeli su se uvijek vraćali svome prkosu“
„Mi nismo ničiji. Uvijek smo na nekoj međi, uvijek nečiji miraz. Stoljećima mi se tražimo i prepoznajemo, uskoro nećemo znati ko smo. Živimo na razmeđu svjetova, na granici naroda, uvijek krivi nekome. Na nama se lome talasi istorije kao na grebenu. Otrgnuti smo, a neprihvaćeni. Ko rukavac što ga je bujica odvojila od majke, pa nema više ni toka, ni ušća, suviše malen da bude jezero, suviše velik da ga zemlja upije“

Meša Selimović poentira:

„Drugi nam čine čast da idemo pod njihovom zastavom, jer svoju nemamo. Mame nas kad smo potrebni, a odbacuju kad odslužimo. Nesreća je što smo zavoljeli ovu svoju mrtvaju i nećemo iz nje, a sve se plaća pa i ova ljubav….“


Talasi sa zapada stalno dolaze na Balkan, dok talasi sa istoka stalno pokušavaju da ih potisnu još više na zapad. Ti talasi su sa sobom doneli nove religije i nove kulture. Kad su se talasi povlačili ostajali su tu ljudi sa tom religijom i tom novom kulturom. Ostajali su kao ostrava odsečena od velikog talasa i mešali se ljudima iz talasa sa suprotne strane. Ta mešavina je Bosna i Hercegovina. Velike sile su kroz istoriju pokušale da iz te mešavine izdvoje i unište Srbe. Tokom Drugog svetskog rata su uglavnom Srbi ubijani u koncentracionom logoru Jasenovac i Donja Gradina, bacani su po jamama Velibita i mnogih ostrva u Jadranskom moru. Oni snažniji su slati na Sajmište u tadašnjoj NDH i odatle je put nekih bio ka radnim logorima po Evropi. Oko 4000 njih je u četiri grupe poslato i u 32 logora u Norveškoj. Iako se kaže da su to bili jugoslovenski zarobljenici, preko 90% poslatih su bili Srbi i oko 30% su bili Srbi iz Bosne i Hercegovine ili iz današnje Republike Srpske. Ubijanje i proterivanje Srba sa teritorija na zapadu Balkana je jedan kontinuirani istorijski proces i kako Selimović kaže: kad su bili potrebni da brane Evropu i interese tadašnjih velikih sila, bili su dobri, danas kada više nemaju tu ulogu nisu nikome više potrebni.

Kao lekar dobrovoljac tokom rata devedesetih nagledala sam se rana i muka svih zaraćenih. Nagledala sam se uplakanih majki svih nacija, a uši su mi skoro ogluvele od antisrpske propagande. Istorija se ponavlja i ponavlja…Bosna i Hercegovina je još jednom u istoriji postala poligon za ostvarenje viših ciljeva svetskih moćnika, a narodi u Bosni su još jednaput njihov instrument. Svi pisci ovoga sveta ne mogu da budu veći konspiranti od samoga života. Teško je osvrnuti se na istoriju Bosne i Hercegovine i ne zaplakati. Iskreno zaplakati…

Manastir Krupa

Vetrovi koji tu duvaju zamagljuju nam pogled i mi nismo u stanju uvek sve da sagledamo iz daljine, pa se po blizini vezujemo samo za jednu stranu i njene žrtve, a istina je da su u Bosni uvek svi narodi koji tamo žive žrtve, i svoje i tuđe. Tako je bilo i tako je i danas. Kada sam kao lekar dobrovoljac krenula u Krajinu, srpski deo u današnjoj Hrvatskoj, nisam ni slutila da će skoro pola miliona Srba morati da napusti svoja vekovna ognjišta, da ostave grobove svojih predaka i spašavaju svoje živote pred najezdom povampirenog ustašstva i pod vođstvom iz Vašingtona. U Krajini su ostali pravoslavni manastir Krupa sagrađen 1317. godine, pa srpski manastir Krka sagrađen 1350. I danas duboko u sebi osećam stid i sramotu da mi Srbijanci ili Srbi iz Srbije nismo uspeli da to sprečimo. I još dublji bol u kostima, kao žig u srcu nosim kolonu od 350 000 Srba koja je morala da napusti svoja ognjišta na Kosovu i Metohiji. Tamo je iza njih ostala Pećka Patrijaršija sagrađena 1346. godine koja je srce Srpske pravoslavne crkve, pa 186 različitih hrišćanskih i pravoslavnih crkava, od kojih je danas ostalo samo 34 na broju, aod uništenja ih štite međunarodne snage.

Spomenko Gostić (1978-1993)

I kad danas slavimo 25 godina od utemeljenja Republike Srpske, moje srce je puno, jer kolona od 1,4 miliona stanovnika iz Republike Srpske nije napustila svoja ognjišta i grobove svojih predaka. To je ogromna pobeda kada se zna da je veći deo svetskih moćnika krenuo u uništenje našega naroda. Kao što znate 09. januara 1992. godine je Narodna skupština srpskog dela Bosne i Hercegovine proklamovala Republiku Srpsku, a 14. decembra 1995. godine je ona i međunardno priznata kao entitet Bosne i Hercegovine čiji drugi deo čini Federacija i nezavisni distrikt Brčko. Danas je tačno 25 godina od kada su teritorije na kojima živi većinsko srpsko stanovništvo u Bosni i Hercegovini objedinjene pod jednom kapom i jednom zastavom i u miru. Mi danas obeležavamo pobedu života i pobedu mira. To su dragocene pojave na Balkanu i nijedna se ne podrazumeva, a košta mnogo da ih zadržite i dostignete. Cena ovog poslednjeg mira su bili mnogobrojni životi – žrtve svih nacija i vera. Slava im! Nijedna žrtva se ne sme zaboraviti.

Danas, daleko od rodnoga kraja, daleko od grobova mojih predaka ja znam da sam ja, ali i svi vi dragi prijatelji koji ste u nekoj vrsti izganstva u dijaspori postali Aleksa Šantić, da smo se svi mi tokom života u tuđini uverili u istinitost i bolnost njegovih reči:

Aleksa Šantić

”Ostajte ovdje!…Sunce tuđeg neba,
Neće vas grijat kô što ovo grije;
Grki su tamo zalogaji hljeba
Gdje svoga nema i gdje brata nije.

Od svoje majke ko će naći bolju?!
A majka vaša zemlja vam je ova;
Bacite pogled po kršu i polju,
Svuda su groblja vaših pradjedova.
……….
Ovdje vam svako bratsku ruku steže –
U tuđem svijetu za vas pelen cvjeta;
Za ove krše sve vas, sve vas veže:
Ime i jezik, bratstvo, i krv sveta,

Ostajte ovdje!… Sunce tuđeg neba
Neće vas grijat kô što ovo grije –
Grki su tamo zalogaji hljeba
Gdje svoga nema i gdje brata nije.”

I zbog ovih večito istinitih reči, ja sam danas srećna da mi obeležavamo 25 godina od postojanja Republike Srpske. Srećna sam da ljudi rođeni u Republici Srpskoj imaju gde da se vrate, imaju gde stopu svoju da spuste, mogu na groblja svojih predaka da odu. To nije moguće mojoj rodbini iz Krajine i mnogima sa Kosova i Metohije. Danas smo se sakupili da se radujemo životu, da se zahvalimo Bogu na milosti da imamo to što imamo. Što znamo ko smo i odakle smo došli. Globalističke snage u modernom svetu pokušavaju da obezkorene ljude, obezvređuju ljubav, privrženost i pripadnost. Od nacija i ljudi koji vole svoje korene prave se bezlične maske koje lelujuaju u prostoru i mogu da se premeštaju gde globalistički oligarsi imaju koristi od njih, gde ih mogu upotrebiti kao jeftinu radnu snagu, kao vojnike bez ideala i srca koji se bore za njihov kapital. Onaj ko ne voli svoje korene neće se za njih ni boriti, lako se može upotrebiti i još lakše zloupotrebiti. Voleti svoje korene, ne znači mrzeti druge, naprotiv, samo onaj ko voli sebe može voleti i drugoga. Hvala vam što ste danas ovde. Dugo nam živela Republika Srpska u miru i slozi sa svijim susedima.

Slični članci